Kosančić Ivan

U predvečerje boja, dok se magla spuštala nad ravnicom, Ivan Kosančić jahao je kroz mrak, tiho kao senka, oštrog oka i još oštrijeg uma. Bio je knežev izvidnik, zlatni vitez Kosova, čovek kome je mač bio produžetak ruke, a smelost urođena. Kažu da nikada nije imao dostojnog protivnika – jer onaj ko je stajao naspram Kosančića, nije preživeo da o njemu priča.

Njegova misija bila je jasna – osmotriti turski logor, saznati kakva ih sila čeka. Vratio se pre svitanja, lica hladnog kao čelik koji je nosio: „Sila je velika i nepregledna.” Ali u njegovim očima nije bilo straha. Jer junak ne broji neprijatelje – broji prilike da se proslavi.

U cik zore, kada su trube zagrmele, Kosančić je jahao rame uz rame sa Milošem Obilićem i Milanom Toplicom. Trojica odabranih, tri plamena koja se ne gase. Probijali su se kroz neprijateljske redove, sevali su njegovi mačevi, dug i kratki, jedan za odbranu, drugi za smrt. Turci su padali oko njega, ali talas ih je gutao.

I onda – poslednji otkos mačem. Poslednji zamah ruke. I krv, nečija tuđa i njegova. Znao je da neće preživeti, ali nije uzmicao. Jer kad junak padne, to nije kraj – to je trenutak kad postaje besmrtan.

Danas, u ruševinama Ivanove kule na Radanu, vetar šapuće njegovo ime. I dok god se ta priča pamti, Kosančić nije pao – on i dalje mačem seče kroz vekove, podsećajući nas da čast nema cenu.